Одакле долази биљка паклитаксел?

Одакле долази биљка паклитаксел?

Паклитаксел, такође познат као таксол, је лек за хемотерапију који се користи за лечење различитих врста рака. Добија се од коре пацифичке тисе (Такус бревифолиа) и неколико других сродних врста тисе.

Пацифичка тиса је зимзелено дрво које потиче из северозападног региона Пацифика у Северној Америци, посебно у обалним шумама Сједињених Држава и Канаде. Расте на високим надморским висинама, често се налази у влажним и засјењеним срединама, као што су планински региони и дубоке долине.

Откриће антиканцерогених својстава паклитаксела може се пратити до 1960-их година када је покренут програм америчког Националног института за рак (НЦИ) за скрининг природних производа за потенцијалну медицинску употребу. Крајем 1960-их и раних 1970-их, истраживачи из Службе за шуме УСДА прикупили су узорке различитих биљака, укључујући пацифичку тису, како би проучили њихов хемијски састав.

                                                  

Године 1971. НЦИ програм је идентификовао паклитаксел као обећавајуће једињење са значајном цитотоксичном активношћу против ћелија рака. Међутим, његова доступност је била ограничена због оскудице пацифичких тиса и ниске концентрације паклитаксела у њиховој кори.

                                                  

Сакупљање паклитаксела са стабала пацифичке тисе показало се изазовним и еколошки неодрживим. Процес је укључивао сечу дрвећа и вађење једињења из коре, што је резултирало уништавањем ових споро растућих и еколошки важних стабала.

Да би решили ове проблеме, истраживачи су почели да истражују алтернативне методе за производњу паклитаксела. Једно откриће дошло је почетком 1990-их када су научници открили да се таксол може добити и од иглица дрвећа европске тисе (Такус баццата) и одређених сорти, које су бројније и брже расту у поређењу са пацифичком тисом.

Штавише, напредак у биотехнологији и генетском инжењерингу омогућио је производњу паклитаксела кроз културе биљних ћелија. Изоловањем и култивисањем специфичних ћелија са стабала тисе, научници су успели да произведу паклитаксел у контролисаним лабораторијским условима без потребе за обимном жетвом дрвећа.

Данас се већина паклитаксела који се користи у медицинским третманима производи полусинтетичким процесима коришћењем прекурсора једињења добијених из обновљивих и одрживих извора као што су плантаже тисе или ћелијске културе. Ове методе обезбеђују стабилно снабдевање паклитакселом док минимизирају утицај на животну средину и чувају природна станишта тисе.

У закључку, биљка паклитаксел, посебно дрво пацифичке тисе, је оригинални извор овог вредног лека за хемотерапију. Међутим, због забринутости за очување и технолошког напретка, паклитаксел се сада може добити од других врста тисе, као и путем биотехнолошких приступа, чиме се обезбеђује његова доступност за пацијенте са раком широм света.